Милица Адамовић (ни)је типична представница своје генерације – ова 31-огодишња Београђанка је веганка већ 8 година, труди се да избегава једнократну пластику, путује копненим путем кад год је то могуће, а по граду се креће пешке, бициклом или користи јавни превоз. А онда јој се, пре две године, десило оно са чим се суочава све већи број младих – први пут је осетила еко-анксиозност.

Ово стање стручњаци описују као „хронични страх због еколошке катастрофе и пропасти“. Еко-анксиозност је одговор на растуће еколошке проблеме, попут климатских промена, губитка биодиверзитета, загађења животне средине. Симптоми су слични онима који прате „обичну“ анксиозност, од туге и безвољности, до мучнине и депресивности, а нису искључени ни панични напади.

Као девојка која натпросечно прати еколошке теме, Милица је школски пример особе код које ће се најчешће јавити еко-анксиозност. Завршила је основне и мастер студије екологије на Биолошком факултету, ради у стартапу који се бави успостављањем система циркуларне економије у региону, а у слободно време представља свој одржив начин живота на друштвеним мрежама.

– Када се бавите темом заштите животне средине и када константно размишљате о томе и бринете и делите са људима начине на које они могу да помогну животној средини, трудите се да будете весели и позитивни, а ствари иду само на горе, појава анксиозности је логичан след догађаја – каже Милица за портал Циркуларна економија.

Открива нам да се у њеном случају еко-анксиозност нарочито испољава када чује за одобравање катастрофалних пројеката, попут Рио Тинта код нас или пројекта Вилоу у Америци. Тада, како каже, има осећај да је све што ради у животу небитно наспрам проблема са којим се суочавамо сада, а нема могућност да оде и кампује на месту догађаја и да га брани својим телом.

– И када се лоше вести нижу једна за другом, моје расположење се брзо мења и почињем да се осећам безвољно, и такорећи упадам у апатију и не желим више ништа да радим. То би биле неке екстремне ситуације које су се дешавале периодично, због моје неспособности да се са тиме изборим и због тога што сам, под утицајем старијих генерација, то одбацивала као измишљотину. Данас, много лакше умем да препознам када крене еко-анксиозност да ме грли, али имам механизме који спречавају да ме угуши – прича Милица за наш портал.

Појава све присутнија међу младима

Да је еко-анксиозност знатно заступљенија међу младима, истиче и Америчко удружење психолога (АПА) чија студија показује да је 67% Американаца старости од 18 до 23 године делимично до веома забринуто због утицаја климатских промена на ментално здравље.

– Брига у вези климатских промена у комбинацији са бригом за будућност може довести до страха, беса, осећања беспомоћности, исцрпљености, стреса, туге што се описује термином еко-анксиозност или климатска анксиозност. Студије показују да је ова анксиозност присутнија међу младима – закључак је студије.

Реч је о појави која постаје све присутнија, пише и Британски медицински журнал указујући на истраживање међу дечјим психијатрима од којих више од половине (57%) каже да се сусрело са децом и младим људима који пате од анксиозности због климатске кризе и стања животне средине.

У Србији још нема истраживања овог типа, али психолог и психотерапеут Жељка Курјачки Станић каже за портал Циркуларна економија да се сретала са еко-анксиозношћу код људи који имају генерализован страх који је присутан у многим сферама њиховог живота. Реч је о особама код којих се страх јавља много чешће него код других људи, појашњава наша саговорница.

– Да је анксиозност због стања планете присутнија код младих људи је очекивано. Млади људи имају више полета и ентузијазма, махом због тога што се, срећом, још увек нису, за разлику од старијих, научили беспомоћности. Млади верују да се ствари могу променити, а старији су сумњичави и неповерљиви јер су много пута били изневерени. Али, истовремено, старији су сумњичави и по питању разних катастрофичних упозоравања и текстова који проричу трагедије библијских размера. Преживели су многе који се никада нису догодиле. Старији знају да направе дистанцу у односу на то, а млади још не умеју – каже наша саговорница.

Они који су искусили еко-анксиозност кажу да осећају различите симптоме, од туге, безвољности, апатије, мучнине, депресивности, а нису искључени ни панични напади. Како да знамо да нам је потребна помоћ и да треба се обратимо стручњаку?

– Код било ког страха, када превазилази оквире мање неугодности, када нам значајно квари свакодневни мир, тада знамо да је претеран и да нам треба помоћ – јасна је Жељка Курјачки Станић.

Ипак, пре него што се обратимо психологу, а и током рада са њим, важно је да причамо са блиским људима.

– Неки од њих неће бити у стању да нам дају савет или охрабрење на начин на који нам је то потребно, али неки ће моћи. Прва помоћ је увек да са собом попричамо. Да одвојимо време када нас нико не прекида. Направимо тада себи шољицу кафе или наспемо чашу вина и замислимо да разговарамо са собом, са храбром, одважном верзијом себе која се ничега не плаши. Шта би мени таква „Ја“ казала? Добро би било да имамо неко место где ћемо увек одлазити на такве разговоре са собом. Неки кутак у кући или место у природи – истиче Жељка Курјачки Станић.

Како је све почело – од спорадичних урагана до Грете

Историјски, екстремне временске неприлике су се дешавале спорадично, а преживели би се након почетног шока, опорављали. Доказано је да након екстремних временских неприлика расте број људи којима се дијагностикује посттрауматски стресни поремећај.

Данас је, међутим, климатска криза готово константна, а катастрофални догађаји се понављају. Последице на ментално здравље су почеле да трпе не само директне жртве поплава, урагана и других катастрофа, већ и други људи.

Нови феномен, назван еко-анксиозност, јавља се око 2007. године, али је тек деценију касније о њему више почело да се прича у медијима. Једна од најзаслужнијих за популаризацију термина у јавности је активисткиња Грета Танберг која је отворено говорила да је климатска анксиозност, као посебан облик еко-анксиозности изазван страхом због климатских промена, природан одговор на тренутак у ком се налазимо.

– Као што видите по стању данашњег света, никог изгледа није брига шта се дешава, тако да је једино људски да се тако осећате – рекла је 2021. године тада једва пунолетна Грета и понудила лек: – Када предузимате акције, имате осећај смисла, да се нешто дешава. Ако желите да се отарасите анксиозности, предузмите нешто.

Нема душевног мира без акције

Да је решење у акцији, сматра и психолог и психотерапеут Жељка Курјачки Станић истичући да не верује да неко ко осећа ову врсту анксиозности може постићи мир ако се повуче.

– Свако од нас свакодневно наилази на чланке о свему и свачему. Али само се неки заинтересују за екологију. Не сви. Само неки чују трубе које позивају у ту битку. Други не обраћају пажњу, не уплаше се, не занима их. Не умемо ми увек да објаснимо зашто нас неке битке привлаче, а на неке људске невоље остајемо готово равнодушни. Али ако смо већ чули зов тих труба, онда морамо нешто да урадимо јер иначе нећемо наћи душевни мир.

Према њеним речима, осећамо беспомоћност све док не начинимо први корак. Док га не начинимо, мислимо да ништа не вреди почињати јер свакако нисмо довољно моћни да нешто велико и важно урадимо.

– Али тај осећај се драстично мења када урадимо први, најмањи корак. Не можемо можда спасити све шуме ове планете, али само гледајте како ће вам се самопоуздање подићи ако засадите своје прво дрво!

Једнако важно је и бирање извора информисања, сматра наша саговорница. „Стиже нам нови пакао“, „Климатске промене прете да збришу највећу силу“, „Да ли нам прети смак света због климатских промена“ – само су неки од наслова у српским медијима који одсликавају приступ медија климатским променама који је неретко обесхрабрујући и додатно подстиче апатију читалаца.

– Кад год прочитам неки текст који упозорава, рецимо, на климатске промене, а који ми као појединцу не даје моћ, не охрабрује ме да се подигнем и не даје ми вољу да нешто урадим, него ми напротив улива страх у кости и осећање беспомоћности, у мени тада проради љутња. И почнем да се питам шта је мотивација аутора таквог текста. Да мотивише на промену свакако није, јер ме не мотивише уопште – јасна је Жељка Курјачки Станић.

Пажљиво бирајте изворе информисања

За Милицу Адамовић решење је такође у комбинацији акције и пажљивог избора извора информисања.

– Престала сам да пратим странице и портале који користе агресивну политику и који приказују само негативне ствари. Сматрам да јесте добро знати чињенице и бити информисан, али није неопходно константно бити преплављен тим негативним таласом. Информишем се преко 5-6 портала који имају добру равнотежу између добрих и лоших вести.

Милица има своје ’еко-ритуале’ у којима ужива, попут чаја из ринфузе, вежби, вожње бицикла, боравка у природи, шетњи са кучићима, спремања веганских јела, узгајања свог поврћа са партнером у склопу баштенске заједнице ’Башталиште’.

Захваљујући тим ритуалима, лакше прима лоше вести. Труди се да буде укључена у неке активности попут протеста, акција чишћења, садње дрвећа, али исто тако не замера себи уколико нешто пропусти. Како каже, проблема има много, а она је само једна особа.

– Трудим се да са људима око себе поделим све што радим и делим своја осећања и мисли. Сматрам да је јако битно изградити заједницу људи око себе, са којима делите иста мишљења и борите се за исте ствари. Мени је пришло неколико десетина особа преко Инстаграма да попричамо о томе, да поделимо искуства, бриге и осећања и мислим да је то први и најважнији корак у борби против еко-анксиозности – напомиње наша саговорница.

Милица не крије да је потражила помоћ психотерапеута када су напади били изузетно снажни и када није могла сама да се избори. Како каже, ментално здравље на Балкану је и даље табу тема, али миленијалци и генерација З полако кидају те окове, много отвореније причају о својим осећањима, умеју да слушају своје потребе и не пристају баш на све, као генерације пре нас.

– Мислим да, због тога, ове две генерације ће управо моћи да направе највеће промене у будућности, јер им је такође и јако стало до животне средине коју су девастирале генерације пре њих. С обзиром на њихову освешћеност и недостатак воље врховних власти да их слушају, еко-анксиозност је апсолутно очекивана појава. Са једне стране борите се да сачувате нешто што би требало да користе и генерације после вас и нешто до чега вам је јако стало, док са друге стране власти одобравају штетне пројекте без икаквог слуха за ваше аргументе, мишљења и на крају, и осећања – напомиње Адамовићева.

Треба ли еко-анксиозност да постане медицинска дијагноза?

Еко анксиозност још није медицинска дијагноза, и многи стручњаци се залажу и да не постане. Аутори студије „Климатској анксиозности не треба дијагноза поремећаја менталног здравља“, објављене у мају 2022. у часопису Тхе Ланцет, истичу да ако би се она установила као поремећај менталног здравља, послала би се погрешна порука да је реч о проблему појединца.

Ипак, институције почињу да је уочавају. Климатска активисткиња Дејана Вајолет Коко (32) је добила 15-омесечну казну затвора јер је у априлу прошле године камионом блокирала једну страну пута на мосту у Сиднеју.

Недавно је, ипак, пуштена на слободу, а казна јој је преиначена у 12-омесечну условну. Судија је између осталог, рекао да је показала кајање и “каналисала своју дијагностиковану климатску анксиозност у продуктиван рад за заједницу“.

Ипак, иако је све присутнија, ову појаву је и даље тешко објаснити многима који је отписују као измишљотину Генерације З. Жељка Курјачки Станић подсећа да је сваки психички проблем углавном тешко објаснити ономе ко се са њим није суочио јер људи размишљају у сопственим оквирима и границама свог искуства.

Потребно је, како каже, стрпљење са људима, али се не треба ни предуго задржавати са људима са којима разговори нису пријатни. Како наша саговорница наглашава, потребно је да будемо бољи чувари свог менталног здравља.

– Важно је да читамо и слушамо људе који мотивишу, а не оне који очајавају и проричу судњи дан. Пратите екологе који се боре, који стварно праве промене и који у вама буде вољу да нешто урадите. Учите од њих. Немојте мислити да сте мали да нешто добро урадите. Има она једна реченица која се разним људима приписује, а која гласи: „Ако мислиш да си сувише мали да би био утицајан, пробај да заспиш са комарцем у соби.“ Можда, али само можда не можемо сами променити свет, али можемо променити нешто испред своје куће, у животу своје породице, своје заједнице, свог села.

Милица Адамовић такође указује на значај бриге о себи. Нема универзалног рецепта кад је реч о борби са еко-анксиозношћу, већ свако треба да пронађе оно што њему одговара.

– Некоме одговара да стално иде на протесте, некоме да сади цвеће, некоме да престане да једе месо и открива веганску исхрану, некоме да пише петиције и жалбе… Такође је битно знати када је време да се искључите, поготово уколико сте део неке организације или локалне групе. Да препознате када вам је потребан одмор. То је по мени најбитнија ставка, јер без одмора врло лако се склизне у прегоревање – закључује наша саговорница.